О изложби

Почетком маја 2012. године у Србији је након 12 година владавине политичких странака окупљених око Демократске странке, на изборима, демократским путем, дошло до смене власти. Део медија – који су представљали логистичку подршку претходној власти – након првобитног шока и неверице изазване резултатима изборне воље грађана, започео је организовану, детаљно планирану кампању дискредитације новоизабране власти. Александар Вучић, председник најјаче странке у Србији – Српске напредне странке (СНС), први потпредседник Владе а од 2014. године и премијер Србије, постаје централна мета напада. 

Од почетних критика широког спектра, које су упућиване на рачун Александра Вучића и СНС-а, убрзо се оштрица напада фокусирала на такозвану “цензуру”, термин који је смишљено лансиран како би се Премијер и његова влада представили као “цензори” који укидају емисије, руше портале, смењују новинаре, забрањују текстове...

Ова кампања, континуирано, несмањеним интензитетом, траје више од 2 године. Као резултат понављања оптужби о “цензури”, које су постале нека врста мантре једног дела медија, домаћој и иностраној јавности се намеће мишљење да је “медијска диктатура” заправо један од примарних начина владавине Александра Вучића.

Иако бројни примери – од најбруталнијих оптужби, клевета па и увреда изречених на рачун Александра Вучића – сведоче да је слобода изражавања у Србији значајно већа него у многим државама Западне Европе, сваки покушај реалног приказа медијске ситуације у Србији изнова је коришћен за лансирање новог таласа оптуживања за цензурисање или нападе на медије.

Вођени потребом да се на основу чињеница дође до истине, сматрали смо да је најобјективнији приступ да се јавности ставе на увид примери који сведоче о томе како је изгледало новинарство у Србији у периоду од 2014. до 2016. године. На тај начин, свако ће, на основу сопственог мишљења и процена донети закључак зашто је пласирана прича о “цензури” и шта је био циљ те кампање.

Сага о медијима у Србији почела је непосредно после 5. октобра 2000. године, након деценије суверене власти Слободана Милошевића, када је уз политичке промене дошло и до тектонских поремећаја на економској, културној, привредној а посебно на медијској сцени Србије.

Након што су се годинама развијали као опозициони, неколико штампаних и велики број, углавном, локалних електонских медија, после смене Милошевићеве власти нашли су се у потпуно, за њих, непознатој ситуацији. Нестанком главног актера њихових радова – “архинепријатеља” Милошевића, већина запослених, по сопственом признању, није се више сналазила у својој професији.

У овом тумарању, поједини медији и њихови челници, незадовољни неиспуњеним очекивањима петооктобарске револуције као и чињеницом да су многи медијски фондови на којима су годинама развијали своје редакције угашени, почели су да креирају новог непријатеља. Први постпетооктобарски премијер, др Зоран Ђинђић, често је истицао да политику не доживљава као такмичење у популарности. Свесно је одбијао да прихвати чињеницу како је и сам постао мета напада медија са којима је годинама друговао. Све се, на жалост, уз помоћ медија, трагично завршило 12. марта 2003. године.

Ђинђићеви “наследници” далеко су озбиљније схватили моћ медија. У почетку мекано и дискретно, а од 2008. до 2012. године пре свега кроз економску контролу, сви медији у Србији претворени су у сервис и маркетиншку подршку тадашњој власти.

Овај идиличан, готово симбиотички однос медија и групе партија, односно утицајних појединаца окупљених око Демократске странке, прекинули су, за њих неочекивани резултати избора из 2012 године. Медији и њихови челници су се поново, на сличан начин као 12 година раније, нашли у ситуацију у којој је било нејасно шта тачно радити. Одлучили су се најпре за стратегију игнорисања и третирања народне воље као да је у питању ничим објашњиви, али свакако краткотрајни инцидент?! На тај начин су заправо затворили круг и вратили се првобитном – опозиционом деловању. Наравно, било је потребно таргетирати новог непријатеља. Готово неприродно убедљива већина коју су СНС и Александар Вучић освојили на изборима и скоро иритирајућа енергија и решеност да се у Србији ствари покрену – учинили су Вучића, савршеним профилом “непријатеља”.

И тако је попуњено место које је до тада стајало упражњено. Сада је било потребно само наћи разлог и мотив за сукоб. Требало је пронаћи “мантру” којом ће се водити рат са “непријатељем”. Вешти и искусни на овом пољу, убрзо су јавности понудили одговор: још док је нова Влада, 27. априла 2014. године стајала на степеницама дома Народне скупштине позирајући за свој први групни портрет, Србији и свету саопштено је да власт преузима сурови и бескомпромисни цензор и да ће прогоњеним медијима и новинарима бити потребна подршка и помоћ, као и деведесетих када су се супростављали Милошевићу. Од тог априла, до овога јула, више од две године, вештачки се намеће прича о такозваној “медијској диктатури”. Термин “цензура” – постаје нова мантра.

Као што смо на почетку рекли, намера нам је да не намећемо, не сугеришемо већ да чињенице буду једини критеријум на основу којег ће грађани формирати сопствени суд. Има ли цензуре у Србији у ове две године или су на делу “нецензурисане лажи” – просудите сами.

Пред вама је ужи избор од 2523 примера, које смо издвојили од прегледаних 6732 негативних медијских прилога објављених у овом периоду о Александру Вучићу, његовој породици, странци, пријатељима, партијским колегама, члановима Владе..
      

Добродошли на изложбу ”Нецензурисане лажи”.     

 
Ауторски тим Информативне службе Српске напредне странке

 
Јул, 2016. године

2014

  • Текст о наводној цензури снимка на yоутубе који је скинут због повреде ауторских права. Редакција оптужује СНС за “цензуру интернета у Србији”

    „Фекетић шоу“, Данас

  • Поређење Александра Вучића са Титом и контролом медија у ауторитарном контексту

    Теофил Панчић, Радио слободна Европа

  • „Медији добровољно иду ка центрима моћи, а то данас није Влада, него Александар Вучић”

    Гордана Игрић, Данас

  • „Дисциплиновање медија у Србији- изузев листа Данас“

    Драган Поповић, Deutsche Welle

  • „НУНС сматра да је недопустиво да се под изговором ванредних околности гуши слобода изражавања.

    НУНС

  • „Позивам српске власти да ставе тачку на ово и престану да се мешају у рад он-лајн медија”

    Дуња Мијатовић, Б92

  • „Овде се ради о покушају застрашивања критичке речи грађана и угрожавању слободе говора.“

    Весна Ракић Водинелић, Наше новине

  • Против застрашивања појединаца, обарања сајтова И гушења слободе говора

    Мајкл Девенпорт, шеф делегације ЕУ

  • „Исповести ухапшених због коменатара на Фејсбуку“

    ЦИНС

  • Обраћање међународним организацијама због организоване акције цензурисања и уклањања видео клипова

    NUNS, NDNV i SHARE

  • „Слободе медија нема, на делу су мека, пријатељска и аутоцензура“

    Гордана Суша, Блиц

  • „Деведесете су изгледа евергрин“

    Бојана Лекић, Данас

  • „ВУЧИЋЕВ ЦВ: Цензура као ужа специјалност“

    Данило Реџеповић, Телепромптер

  • „Петиција 'У лице цензури': захтевамо да власт одмах престане да напада слободу изражавања“

    Александар Секулић и Дарио Хајрић, Пешчаник

  • “Цензура је неуставна!“

    Саша Јанковић, Омбудсман

  • „Грађани су устали у одбрану слободе говора и ово треба да буде велика лекција за Владу Србије.“

    Саша Јанковић, Омбудсман

  • „Укидање ’Утиска недеље’ утицаће и на извештај Европске комисије“

    Оља Бећковић, Данас

  • „(ЕФЈ) је детаљно пратила развој медија последњих година у Србији и веома смо забринути због погоршања услова под којима новинари раде”

    Рената Шредер, ЕФЈ

2015

  • „Власт у Србији има веома негативан однос према слободи медија и гуши критичко, слободно извештавање“

    Кристијан Мир, Репортери без граница

  • „Скоро сви медији су под контролом власти“

    Гордана Игрић, Данас

  • „Нисам могла да радим професионално“

    Даница Вученић, Н1

  • „Овде не постоји цензура, овде постоје притисци на медије и злоупотреба медија”

    Драгољуб Жарковић и Драгољуб Дража Петровић, Н1

  • „СТОП ЦЕНЗУРИ!“, „Вучићу, прекини притисак на медије!“, „СРБИЈО, ИЗВИНИ“ „ВЛАСТ ХОЋЕ МРАК: Порука сваком ко се усуди да критикује режим!“

    Александар Родић, Курир

  • „Мека цензура у Србији представља велики проблем за слободу медија“

    Тања Максић, БИРН

  • „Новинари или не одговарају на питања о цензури, или о њој говоре анонимно“

    Зоран Б. Николић, Цензоловка

  • „Власт спроводи репресију над медијима“

    Сњежана Миливојевић, Данас

  • „Нису емитована нова '24 минута', Кесић се нада да је грешка“

    Зоран Кесић, Н1

  • Најављује се протест против “укидања” Кесићеве емисије испред Владе Србије

    Опозиционар

  • „Комисија је, баш као и Родић, закључила да су слободни медији у Србији изложени притиску политичке елите“

    Улрике Луначек, потпредседница Европског парламента

  • „Гебелс би данас био задовољан“

    Татјана Мандић Ригонат, Н1

2016

  • „Настављени протести 'Новинари не клече', додељени 'Оскари' за стање у медијима“

    Н1

  • „Вучић контролише све утицајне медије, ДС је поново постао демократски бренд“

    Весна Пешић, НСПМ

  • „Протест је посвећен новинарима којима је због инсистирања на истини угрожена професионална и лична сигурност.“

    НУНС

  • Захтева од Небојше Стефановића да престане да спречава истрагу о прислушкивању новинара и давању информација само неким медијима

    Бранко Чечен, ЦИНС

  • „Смена на РТВ рестаурација ’злочиначког система’“

    Миливој Бешлин, Н1